Mali Jovan je na sve govorio 'JA'. Bez obzira da li je njegova majka na sto stavila parče torte ili pudinga, Jovan je uvek govorio „JA“. Međutim, kada je došlo vreme da ide u krevet, nikada nije rekao 'JA', jer naravno nije hteo da ide u krevet. Jednog dana, kada ga je majka uspavala, ustao je iz kreveta, stao na prozor i zurio napolje.

Bio je mrak, osim svetlosti meseca. Zavese su se pomerile i lišće je šuštalo u bašti. Odjednom, dečak je primetio malu kuglu svetlosti koja je sijala dole pored trave, a u njoj je spazio malu vilu.

'Ko si ti?' upita Jovan

'Ja sam JA!' odgovori vila tiho. 'A ko si ti?'

'Ja sam JA!', rekao je Jovan.

Vila je pljesnula rukama od oduševljenja.

'Ja se zovem JA i ti se takođe zoveš JA. Zar to nije smešno?!'

Jovan se nije zvao JA, ali nije joj rekao.

'Hoćeš li da se igraš sa mnom, JA?' upita vila.

„Da, JA, to bih jako voleo“, odgovorio je Jovan.

Vila je uhvatila snop mesečine u svoje ruke i raspršila ga po celoj sobi. Preobrazio se u mnoštvo raznih životinja: mesečeve mačke, mesečeve pse, mesečeve ponije, čak i mesečeve zmajeve koji su leteli okolo udišući vatru. Vila i Jovan su pokušali da uhvate mesečeve životinje. Dok je Jovan skakao unaokolo, slučajno je zgazio viliu. Počela je da plače, a Jovan je želeo da se oseća bolje. Odjednom se iz bašte začuo glas: 'Vilo dete, zašto plačeš?'

„JA mi je stao na nogu, mama“, jecala je vila.

'Ko ti je stao na nogu?' pitala je majka.

'JA, mama', povikala je vila.

„Nema potrebe da plačeš ako si stala na svoju nogu“, reče njena majka strogo, pruži ruku i odvede vilu. Mesečeve životinje su nestale, a Jovan je zaspao.

Kada ga je majka sledeće večeri pitala: 'Ko je umoran i želi da spava?' dečak je odmah uskliknuo: 'JA!' Bio je uzbuđen što će ponovo videti vilu. Tako je ostalo druženje svake noći do kraja njegovog života.